Vino & Gard

južne vesti

Živo zdravo Prijatelju, već dugo se dogovoramo da šta napišem. Oprosti što je evo tek sad došao taj tren u kojem početak priče samog sebe ugleda.

Pre godinu i nešto dana ovaj sajt krenu da radi, tu kod mene u vinogradu, zato sam siguran da će sve ovo što ću napisati noćas, preko nezaobilazne veze vinograda gde pišem, naći mesto međ južnim vestima. Znamo se već dovoljno dugo da pretpostaviš da će moj front u Don Kihotovskoj borbi sa vetrenjačama, kojoj sam godinama predan, sigurno otići do krajnjih granica u širinu – otud, eto me tu na samoj ivici između dve krajnosti, fanatizma koji ruši i entuzijazma što gradi, klizeći linijom odakle pišem noćas.

Strateški menjam vekovnu doktrinu rušenja vetrenjača za poduhvat najčišćeg entuzijazma - ne rušenje vetrenjača već menjanje pravca vetra!

Zvanični početak rada portala

Rođen sam kao i ti nešto pre smrti onog najvećeg sina te spletom okolnosti bar godinu jednu osetih svu blagodet o kojoj dobar deo naroda srpskog i dalje pripoveda – život u Titovo vreme. Nekako otad, svestan sam toga da sam baš ovakav tako potreban baš ovde i baš sad. Mučno mi je i teško da pričam i pišem o tome jer sam od onih, a ima nas, koji se usled osnovnog vaspitanja trude da svojim postupcima koliko je moguće udovolje, reći ću simbolično, i onima koji navijaju za zvezdu i partizanovcima, ali da u mom slučaju nikako ne izneverim i moje Meraklije, ni moje Aluminijumce sa Broja 6, a svakako ni samoga sebe. Praktično otpočeh svakodnevno primenjivanje maksime „Ako govoriš neka tvoje reči budu vrednije od tvojeg ćutanja“.

Ne mogu više da ćutim. Zato ti pišem ovo, Prijatelju, da objaviš jer poče da valja nekima i Slobino vreme!

Dokučio sam mojim vremenom gledajući na tuđa vremena najveću mudrost Srbina, da ona četiri S sa srpskog grba ne znače ništa drugo do: Samo Sujeta Srbina Sputava. Ko god je imao dovoljno sujete da stane pred gomilu i kaže kako je samim Bogom dan da razrešava probleme - naiđe na sledbenike. Probudite se, ne treba nam novi heroji, imamo ih dovoljno. Potrebni smo sebi. Eto, samo splet okolnosti hteo je da se poigra sa mnom. Da, govorim baš ja o jednom novom pogledu na stvari spreman na žrtvu kad se već ne hvata niko, a znaju svi.

Po uobičajenom principu, Prijatelju, već je i sledbenika dosta pa moram da govorim i u ime onih čije mišljenje zastupam.

Kaže legenda da se ljudi na planeti dele samo na dve vrste na pčele i muve – muva će u cvetnoj bašti tražiti smrad, svoj cilj, a pčela u toj istoj gomili đubreta komad šećera – nikako ne svrstavam sebe među muve i kopam do najvećih dubina da zašećerim gorke reči koje nagomilaše poslednje decenije. Ova zadnja naša oktobarska revolucija prošla je bez mene u svakom pogledu. Čitav taj dan dvehiljadite šmirglao sam gitaru po starinski onako kao pre dvehiljadite spremajući je za novu radosniju boju od one crne kakvom sam je kupio. Do dana izbora bio sam aktivan član Otpora i gurao najveću stvar – generacijski interes – skidanje Slobe sa vlasti. Kad sam se vratio kući sa glasanja znao sam da nas čekaju demonstracije kao prvog dana kad smo nas nekolicina devedeset i neke hodali ulicama sa zviždaljkama. Moj posao u politici bio je završen i nije imalo potrebe, a ni smisla gurati se gde mi nije mesto kao ni vreme. Od tad, a evo prošla je decenija cela sve glasačke listiće osim onih sa lokalnih izbora imam u kolekciji negde u hrpi papira i knjiga koje kao hrčak čuvam i gomilam. Jedni predsednički, drugi, treći bilo ih je vala raznoraznih i previše. A ja monarhista. Ne znam ko ozbiljan još može da veruje u farsu bilo čijih predizbornih obećanja. Nisam za stranu levih, desnih ni onih sa centra već sam na strani našeg zajedničog interesa ma gde bili –  daj da nam bude bolje!

Pretežno u ulozi vizionara i organizatora u Studentskom Kulturnom Centru, pa u niškobanjskom do poslednjih godina na Nišvilu, morao sam da se bavim umetnošču da bih opstao i ostao ovde gde sam. Dugo nisam vozio automobile jer sam hteo i morao da makar nogama uvek budem čvrsto na tlu, da ne brzam previše, nego da se uvek setim blata iz Naselja Nikole Tesle, odakle potičem kao predstavnik treće generacije onih što se u posleratnim godima doseliše na Broj Šest iz Zaplanja. Osećam kako neki Matevčanin, Vrežinac ili Moravac već koluta očima. Kud se na fotografiji sa Solunskog Fronta baš zadesi Zaplanjac?!

Dragutin Matić 

Ne znam ništa ali nemam ideju da vređam ili omalovažavam bilo koga od nas ili njih, jer tu smo gde smo kakvi smo. Hajde baš takvi kakvi smo ako ne za nas onda bar za unuke naših unuka da ostavimo stvari malo bolje uređene. Dragutin Matić je ni kriv ni dužan verovatno samo sa nadom u srcu ko zna možda baš stao pred objektiv Arčibalda Rajsa čije je srce po zaveštanju sa istom nadom i dalje na straži na Kajmakčalanu ili je barem bilo fizički a duhom svakako. Fotografija Zaplanjca obišla je svet i svi su znali za heroje sa Balkana.

Otišao sam Prijatelju kao što na početku rekoh da ću u širinu ili kako mi Nebojša Ozimić, istoričar reče, za kojeg sam uzgred siguran da će i o ovoj istoriji koju pišem tek pisati, „Ti si dramlija rasipaš se. Budi snajper, pa udri u jednu tačku“.

Kad poslušam savet, ta jedna tačka koja me, i koja nas, muči je Niš –  provincija da ili ne.

A šta sa tim i da jeste ili nije?!

Centar Niša

Ova naša provincija Sunčevog sistema iznedri od Konstantina Velikog do Piksija, Ramba Petkovića i Dexe Pantelejskog za svaku generaciju na desetine genijalaca svoga posla – dugačka je linija nabrajanja preko Duška Radovića i Branka Miljkovića, Cige, Galeta i Neše, Ćire Magičnog i Kokana Mladenovića do bojim se ne pominjanja svih meni zaista dragih ljudi –  a mojih drugara i prijatelja. Nema ravnih takmaca jer šijemo sve i za nas ne postoje dimenzije jer smo jaki i u širinu i u dubinu al’ smo Prijatelju i nesložni sve ubeđeni da ona četiri S baš na to treba da nas podsećaju. Nije, nije u slozi problem. U zlu se slažu i desni i levi. Sa 120 strana lepo nam je ogledalo pod nos turio Arčibald Rajs – pa umesto u škole za obaveznu lektiru tu knjigu retko ko da je pročitao, a lepo reče Gospodin „Čujte Srbi čuvajte se sebe“ – Samo Sujeta Srbiju Sputava.

Eto Prijatelju možda problem grada tražim na nivou republike ili drugih galaksija pitavši se da li je samo do neophodne decentralizacije prvo državne pa onda one decentralizacije u glavama. Ili možda to treba da bude obrnuto?!

Znaš li da ako objaviš ovu najjužniju vest potroparol jedne od političkih stranaka u Nišu pronaći će se i prepoznaće pobedničku besedu u početku priče iz mog tad njemu pozajmeljenog štampano neobjavljenog pisanija o prokletoj zemlji.

Spomenik susretu Nemanje i Barbarose

Znaš li da se u praistoriji lokalitet na kojem se nalazi današnji grad nazivao Veliko Bresje po najrasprostranjenijem drvetu, kojeg nakon bresne kuge kao i da više nema. Znaš li da je Jugoslavija, u koju se kunu sve nedužne žrtve tranzicije, nastala Niškom deklaracijom. Znaš li da su Srbi prvi put u istoriji sporazum sa strancima skopili baš u Nišu ko je kako umeo potpisa Velikog Župana Nemanje i Germanskog Cara Fridriha Barbarose?

Zašto je Konstantin Valerije morao da ode iz Niša pa tek onda da postane Car?

U susret jubileju

Zašto je led morao da dođe do obronaka Sićevačke klisure, da se spusti do podnožja i vrati put severnog pola i istopi niz Nišavu ka južnome – o tome samo svedoče neme biljke i neuke za nama razumljiv govor životinje i stenje i kamenje ili to mi sami nismo dorasli da pogledamo na Grad kroz prozorce Jelašničke klisure ili odgovor podražimo u dubini prostranstva Cerjanske pećine?

Provicija?!

Ne. Prijatelju, nije li ipak da to je samo zbog nesvesne nesavesne svesti zalutalih – onih ni krivih ni dužnih –  malih upravitelja južne gubernije koja nije gledala dalje od Turpala. Da Turpala, zar ne piše tako na onoj autoput tarabi.

Pišem ti Prijatelju za južnu vest činjenicu – Niš je Grad u Srbiji – Srbija je jedna od zemalja u Evropi – Evropa je jedan od kontinenata na planeti Zemlji - isto sunce pada na one u NJujorku, Tokiju, Parizu i u Amsteramu i isti mesec uspavljuje sve nas na planeti i da ima nema takvog spomenika ravnom Ćele Kuli, spomeniku što prkosi vremenu.

Ćele Kula

Znaš li da je onaj malopre pomenuti nišlija što postade Car i Svetac između ostalog uveo i neradnu nedelju u radnoj nedelji, ej ne u svom preduzeću –  nego na svetu celom!

Nije mala ni beznačajna stvar doneti krupnu odluku koja će povesti napred u sveopšte zadovoljstvo široki krug ljudi. Jedan cilj – Niš – Centar Sveta – na pola sata na BBS-iju, CNN-u, a za nešto lepo, nešto što daje nadu.

Da li iko plaćen iz državnih jasli zaleže da prvi povuče jaram i zaore brazdu bez straha od kamenja na njivi?

Da li iko nadahnuto, radostan, što je baš tu gde jeste razgovara sa svetom potencirajući zajednički motiv, kao u šahu misleći tri, četiri koraka unapred, ali ne samo sa ciljem za dalju bezbednu kretnju. Da li neko ima ideju, da li neko ima kakav cilj kojim ćemo ostaviti generacijama što dolaze najplodnije tle mesto proklete zemlje koja nas vekovima prati kao (N)epresušni (I)zvor (Š)ansi. Da li, da li, da li, da li, Dalibore, Dalibore o čemu sve to ti pišeš o kojoj strategiji sigurno se već i ti sam pitaš Prijatelju kao i ja na trenutak sam.

Šansa je u ljudima u svakom od nas ponaosob spojene kao u onoj priči o jednom lomljivom prutu i snopu nesalomivih pruteva, ali ne mi se plašimo da neki od nas nije Ciganin kao Gospodin Barjamović –  da Ciganin i to sa velikim C –  poznavao sam ga i on je sebe uvek tako zvao jer Rom znači čovek, a svi smo mi ljudi od krvi i mesa sa jedinstvenim belegom na prstima. Različiti za sebe svaki a jednaki zajedno!

Ne znam da li se odraz lica Nišlija ipak ogleda u ogledalu vinograda što skoro svi odreda bolesni skapavaju neizlečivi –  samo da se satru da ne šire zarazu –  što pre!

Ne znam Prijatelju, ne znam… sve dok ne pogledam gidže mog VinoGrada koji evo treću godinu zaredom rađa, ne znajući dokle, bojim se da me ne ubije kao što je i mnoge pre mene jer vinograd svaki traži slugu, a ja ponizni bi i dalje da služim i mogu i želim najviše jer zato sam tu, ali moram da znam koliko je nas to spremnih za istoriju pred Bogom?

Ako u gradu koji broji 300 000 ne okupim bar 10 hiljada ja odustajem i povlačim se i vodiću se novom maksimom poznatom iz divne serije „Ako si mi prijatelj ne razgovaraj samnom“

P.S.

Možda je sve samo zbog meseca u škorpiji kao što Gospodin Pinokio u pesmi reče, da sam bar POPio koju čašu božanskog nektara jer u njemu leži istina, pa da ti još govorim opijen snom i o rečnom ostrvu, EYOT sakriven u vilinoj kosi viline reke ili ne sad. Još uvek ne, to ćeš već videti u svedočanstvu kad je jedna istoimena grupa iz Niša zasvirala na svetskom festivalu dokumentarnog filma pišući Dnevnik Entuzijasta

Biće to u vremenu koje će izreći pravdu i umesto mene sve stvari postaviti na svoje mesto, te tebi Prijatelju, i onome ko razume, a razumeće me svi dovoljno za prvi, a možda i poslednji put što rekao sam.

 © Dalibor Popović Pop 
*objavljeno na portalu južne vesti 2011. godine