Огњен Авлијаш: Р(иј)еч убија више од било ког оружја

Игра случаја је хтела да се данас наврши тачно 25. година од потписивања Дејтонског споразума и буде дан изласка књиге Виноград Мехмед-бега, историјског романа о Босни и Херцеговини. Рекло би се да је тако предодређен пут ове књиге до читалаца ако погледамо и век уназад до потписивања Нишке декларације. Овај роман потписује Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша у издавачкој едицији Друштво угледних стваралаца. Разговарајући са аутором Огњеном Авлијашем, писцем и угледним адвокатом из Бијељине, сазнајемо да, иако није имао, како каже, баш најјаснији мотив за писање, ова његова прича без икаквог прекрајања искрено говори о темама које су и болне и врло осетљиве, а тичу се дословно свих нас

Кажете не постоји јасан мотив за писање, како и одакле црпете "инспирацију"?

Заиста не знам како то функционише код осталих који пишу. Најједноставнији, па и најискренији одговор, ако хоћете, био би да док пишем имам неког или „нешто“ –  можда би то био приближнији термин, ко шапуће ријечи. Покушао сам тај процес да објасним у почетним дијеловима романа. Сад, да ли је ријеч о божијем дару или је ријеч о усуду, ко ће знати одговор на то питање. Искрен да будем не оптерећујем се давањем одговора ни самом себи све док уживам у самом чину писања.

 

Шта подразумева то да је овај роман писан без компромиса, где је тачка на којој би они били постигнути?

Кад користим синтагму „без компромиса“ –  ту прије свега мислим на компромисе са самим собом. Знате, било је тренутака приликом писања романа, када сам знао застати и поставити питање себи, у реду, а шта ће људи да помисле кад ово прочитају; имаш ли храбрости да станеш пред њих и кажеш, ово је моје мишљење, макар колико оно било грозно за ваше уши. Било би претенциозно тврдити са моје стране, па и на граници доброг укуса, да је све што је наведено у роману историјски потпуно тачно. Вјероватно нешто није, сасвим сигурно да није, али оно што је наведено је мој поглед на нашу историју, која је болна, поприлично контрадикторна и непредвидива.

Оно што нарочито желим да нагласим, јесте да нисам желио да имам било какав опредјељујући или навијачки став према злочинима о којима пишем у роману. Они су за мене злочини. Намјерно спуштени са нивоа етничког на ниво људског. На ниво једног човјека. Сваки је човјек битан и то је порука романа.

 

Шта је то што мора да се притисне или је можда погодније „ко“ да се учини „рестарт“ у односима међу људима на Балкану?

Кад градите кућу, добављач вам на ископане и бетоном заљевене темеље довезе и истресе циглу. И оде. Кућа коју послије тога зидате, зависи од мајстора, али у добром дијелу зависи и од те цигле. Ако је крива, лоша, пуца и накриви се – кућа ће бити трошна и слаба. Ми смо имали сјајне мајсторе у Босни, знате имали смо Андрића, Селимовића, Диздара, реиса Чаушевића, Митрополита Петра Зимоњића, Хусеин-капетана Градашчевића, младобосанце. Није та кућа могла бити лоше изидана. Ако није до мајстора, онда мора бити до цигле. До свих нас. На рестарт не гледам као на дугме већ као на процес. Дуготрајан процес, болан процес, који почиње од сагледавања самог себе у огледалу, са свим својим врлинама и манама. Процес који мора бити веома опрезан јер је због свих оптерећења из прошлости на стакленим ногама. Оно што је срећа у несрећи, ми немамо избора, ми морамо заједно. То је свакако још једна од порука овог романа.

 

Колико је мирна "будућност" загарантована под овим околностима "протектората" што је рекло би се усуд данашње БиХ?

Врло комплексно питање. Заговорник сам теорије да према себи човјек мора бити најстрожији. Тај „протекторат“ нам је донио мир и то не смијемо никад да заборавимо. Наша је жеља да тај протекторат оде што прије, бар јавно исказана жеља политичких представника српског народа. Бошњачки представници опет очекују да он буде динамичнији. А мени се као појединцу чини да се ради о два недозрела деришта која не знају шта хоће. Овде се спекулише са чињеницом да су странци ти којима одговара останак у БиХ и протекторат. Моје лично убјеђење је да смо ми њима свима преко главе и да једва чекају да нас ријеше. Постајемо један поприлично досадан баласт. Знате, то вам је оно као кад имате чисто двориште и уредну кућу, а у самом ћошку кућног љубимца којег никако да научите у ком дијелу дворишта треба да врши нужду. Мислим да Европа тако гледа на нас. Морамо почети са учењем проналажења нити које су нам заједничке и да се за њих грчевито држимо јер су обострано корисне. А вјерујте ми, има их много. И прије свега су економске природе.

 

Да ли је реално размишљати о новом Берлинском конгресу?

Ми Срби, под хитно морамо да схватимо, да је Берлински конгрес трајни темељ договора у Европи и да ни једна већа сила и поред ратова који су вођени, суштински није одступила од принципа који су тамо договорени. Шта то суштински значи. Малобројни морају да се помире да им неће бити дозвољене мегаломанске идеје. Идеја „сви Срби у једној држави“ је сада немогућа. То је болно, то је неправедно, то је фрустрирајуће али је чињеница. Било је могуће у држави Краља Александра, вријеме је показало да многи нису били довољно сазрели за тако једну велику идеју и она је завршила у крви. Два пута. Свако ново инсистирање сулудо је и некрофилно. Сад би неко рекао, добро – у реду је, како је било немогуће у Краљевини Југославији и у њеном потоњем комунистичком клону, а могуће је у БиХ. Одговор је јасан и он је у постављеном питању. Европске силе, укључујући у њих и Русију, на коју Срби дијелом оправдано, а почесто врло неоправдано гледају као у заштитницу, одредиле су границе. Експеримент са Југославијом био је уступак прије свега Србима, а потом донекле и Хрватима, с тим што Хрвати  за Европу нису имали ту важност као Чеси или Мађари да би им после 1918. било дозвољено формирање самосталне државе. Остали би под окриљем Аустријске републике. Већу шансу да буде самостална у том периоду имала је Босна јер ни тада као ни данас Европа нема „рјешење“ за њу. Дакле, она мора опстати. Не нашом вољом, просто вољом сила које ће бити силе (веће или мање) и у наредних сто година. Императив српске политике мора да буде прилагођавање том стању и да се извуче највише. У овом тренутку постоји Република Српска, никоме, чак ни у Сарајеву не сметају јаке културне и образовне везе са матицом и то треба и мора бити искоришћено. То је оно што је есенцијално, важно - образовање, култура и национално наслеђе. Са друге стране, суицидно одбијање узимања јачег учешћа, па зашто да не и преузимање иницијативе у заједничким органима БиХ, врло брзо ће доћи на наплату.  Наравно, ово је моје мишљење, није свето слово, то је само једна од цигли које сам већ спомињао.

 

Кључне глобалне силе су одувек окренуте једне насупрот дугих у Босни и Херцеговини, а какав је данас „распоред снага“ или можда интереса?

Пазите, покушаћу да одговорим на ово питање на врло опрезан начин. Због чега опрезан. Јер дио одговора се прије свега већински односи и тиче Бошњака. Да образложим ако дозволите. Примјетан је утицај Саудијске Арабије, Ирана па чак и Турске на вјерски сегмент живота муслимана у БиХ. Он је мени који гледам са стране толико нападан да је на граници доброг укуса. Али ја немам право да то коментаришем јер је то унутрашње вјерско питање муслимана у БиХ. Оно шта као припадник друге вјере у БиХ могу да кажем јесте да ми је срцу драг начин на који се Исламска вјерска заједница односи према том проблему и како се бори. Раде добру ствар. Поред свих грозних ствари које смо радили једни другима, у име и за рачун вјере, предрасуда у чијем зидању су подобрано учествовали сегменти друштва који су били дужни да их руше и превазилазе, ја морам рећи да је босански – изворни ислам јединствен. Ислам у Босни има уткану словенску душу и то га чини јединственим. При томе не мислим да су они иновјерни, Боже сачувај, већ мислим да је у тој мјери прилагођен православљу и православље њему да су усклађени за суживот. Имају исти словенски коријен. И то је онај темељ куће. То је храст који спомињем у роману. Везано, опет за западне земље и Русију. То је старо питање. Њега је још Андрић у „Травничкој хроници“ бриљантно описао, да се више ни ријеч нема за додати. Додворавајући се сваки понаособ великима, врло често на уштрб оног другог, сви губимо. Не видим да било ко добија. Ако и добија, то су пирове побједе, тренутне и безначајне.  

 

 

Зашто рат није „решење проблема“?

И ви и ја смо свјесни, да на друштвеним мрежама, као један вид вентила, траје свакодневни рат, по сваком па и најмањем питању који тишти грађане БиХ и њеног окружења. Мреже су нажалост одраз наше стварности. И неко ко је објективан посматрач, лако би извео закључак да се само чека окидач за нови рат. Шта би се добило новим ратом. Бошњаци су окружени са матичним државама својих суграђана, врло неизвјестан исход. Срби су у тој мјери биолошки осакаћени да себи не смију допустити ни мању чарку, а камо ли рат. Хрвати су већ остварили све што су жељели, паметном политиком коју су водили – свиђало се то нама или не. За њих је остало неријешено питање Херцег Босне и треба бити врло опрезан и избјећи мјешање у тај њихов „проблем“. Етнички чисту Хрватску добили су уступцима у Босни, зашто би Срби који су етнички очишћени из Хрватске помагали рјешавање хрватског питања у Босни. Просто, нема логике. Нико не добија у новом рату. Нико. Опет подвлачим, ово је мишљење једне „цигле“ у зиду. Српска елита, бар оно што је остало осакаћено из претходног вијека, мора престати да воајерише, бави се митоманијом и измишљањем неке нове историје и озбиљно приступи давању предлога, као смјерница српским политичарима, о којима можемо мислити ово или оно, али они су наши представници.

 

А какви су заправо људи о којима пишете?

Они су, чини ми се, типични представници БиХ кроз последња два вијека. Шизофрени. Можда би то била најбоља могућа ријеч. У себи имају и исконску божију љепоту и дар и истовремено саткано зло. Шта ће превагнути у њима, зависи од тренутка и од стихије која их носи. Порука романа јесте, да престанемо гледати црно-бијело. Да прихватимо и своју злу страну. Да кренемо да је мијењамо. Корак по корак. И оно што је најважније да предуприједимо стихију. Да ми спремни дочекамо оно што нас чека, а не да лижемо неке нове ране.

 

Да ли нам је 21. век донео онолико чекану "Будућност после 2000."?

Мистици кажу, да у 21. вијеку наступа вијек Водолије, да се полако завршава вијек Рибе. То значи да се завршава ера вјерског фанатизма. Да почиње ера науке, прагматичности, иновација, социјалне правде. То не значи, да ћемо у овом вијеку, како то партијски комесари прижељкују коначно убити Бога. По мом мишљењу, напротив, мислим да ћемо отворити очи и схватити да је Бог љубав – и само љубав. Оптимиста сам.

 

Роман Виноград Мехмед-бега објављује Друштво књижевника из Ниша, откуд то?

Прије свега Ниш је изабран јер тамо живе и раде људи који су духовни оци романа и блиски су ми лично. Ипак, то није једини одговор зашто Ниш. Превасходно, Ниш је одабран јер један од два главна лика у роману има завјет који треба да испуни на царском друму који пролази кроз Наисус. Штампањем овог романа у Нишу, Бег испуњава свој завјет.

 

Шта мислите о томе како ће ова актуелна глобална ситуација да се разреши?

Моја зебња је да нас актуелна пандемија толико не напуни страхом да такви не донесемо и страховите одлуке. Цивилизација неће бити иста, а шта ће вријеме све донијети тек ћемо да видимо. Кад бих знао одговор на ово питање вјероватно бих изгубио „шаптача“ на мом рамену и престао бих писати. Зато немам одговор. Прижељкујем да ћемо се због наше дјеце дозвати памети да коначно схватимо како је ријеч скупа и да сваку прије него је изговоримо добро измјеримо на кантару.

Ријеч убија више од било ког оружја. А мисао лијечи ране. До нас је.