VinoGrad

Јoš jedan veliki koncert u Atrijumu Univerziteta ostaje upisan u sećanja da stoji kao most iznad vremena. Deceniju unazad uvertira nastupu Cargo trija u Nišu tradicionalno bude poseta barem jedne autentične niške kafane. Običaj samom prirodom ne posebno uhvatljiv za elaboraciju iz krajnje razumljivih razloga za šaku boema. Dovoljno je reći da se dosad obišla većina onih manje poznatih uglednih birtija širom grada. Prapočelu te tradicije kumovao je Darko pitanjem upućenim piscu ovih redova: "Šta je to ovde domaće, niško?" Ogovor ostane uvek negde za kafanskim stolom. foto: Dušan Mitić Car © Prešli smo ovaj put Crni put i zaseli sa one strane pruge u kafani "Stara Drina" Ovaj prelazak preko pruge ovde mi dođe kao neka rijeka, taj prelaz preko tračnica mu dođe kao neki most. Mostovi su stvarno simbolički jaki. Možeš svašta uz to povezati. Rijeke su oduvjek odvajale neke teritorije, to su te, kako smo učili u školi − postoje prirodne i etničke granice, a ove r...

Dok gledam na Grad vidim svet u Nišu i Niš u svetu. Entuzijazam je ono iz čoveka što gradi, nasuprot fanatizmu što jedino ruši. Čvrsto verujem da je u Nišlijama vrelo entuzijazma Nepresušnog Izvora Šansi. Podne u Centru Niša nekad Iz tog ubeđenja 2012. godina potekla je inicijativa kojom sam poželeo sa grupom istomišljenika pokažem da su Nišlije zapravo sem biti tolerantan još mnogo toga naučile za ono vreme vremena od neslavne gradnje Ćele Kule do rekostruisanja Sahat Kule u fotofiNišu. Za samo sto dana, pred onu godinu koju tekući vek Nišlije neće da spominju. Ostavili bi dobrim primerom dubok trag za sva buduća vremena. Imali smo dobru priliku i tad dovoljno vremena i više od tih sto dana. Nismo. Da li hoćemo, možemo, sad? Nekadašnji izgled unutrašnjosti Niške Tvrđave, vidi se porušena Kula VREMENA Da li ste već čuli da u Nišu podne nije u dvanaest sati? Ni u Nišu, ni u dobrom delu Srbije. Posmatra...

Godina posle one istorijske, koju vek niko u Nišu neće da pominje, izmiče. Manje od mesec dana do prve naredne koja već juri u zaborav, najverovatnije. Jer sve se kreće nekud drugde kad krene. Od dana ubistva mladoga Vuka okrenut sam ćutanju. Gde pronaći smisla govoru kad sve potvrdi mudrost da onog kojeg ne pogode batine teško da će i reči. Kome pisati i zašto. Vama koji sve ovo već znate ili naslućujete je nepotrebno a sem vas teško da iko drugi čita poeziju jer moja: „Usta govore samo ono čega je srce puno” (Matej 12:24) ja sam pesnik, Nišlija. Gotovo svakodnevno dok hodam ulicama našeg Grada uvek iznova sve manje znam zašto sam ipak odabrao da ostanem ovde i ako sam doživeo jedan Pariz. Malo šminke i građanske inventivnosti ne bi bilo zgoreg i u vremenu van predizbornih kampanja ali naučio sam da mogu da razumem i ovakvo stanje stvari. Ono što mi je i dalje gotovo uvek neprihvatljivo je stalna kuknjava nad žalnom sudbom. Kriva nam je Prestonica što nam drveće krase plast...

Aktuelna je polemika na društvenim mrežama o “hejtu” na internetu a u pojedinim diskusijama moj Niš narasta do svojevrsne prestonice. Gledam, čitam, mislim se: Čini mi se, rođače, da je standard pokvario ljude. Jedu govna i sanjare… Hejta odasvud pa nikako da me obaška zabrine taj “online” koliko onaj “offline“ – globalno. Abe, ako krenem ima da postavim gledište na takvu ćošku sa koje ću i samu Planetu Zemlju da proglasim prestonicom “hejta” vascelog univerzuma i to u paketu on – off.  Kako onda iz takvog okruženja izdvojiti Niš da ne bude tek još jedna od mnogobrojnih provincija?! Odlazi mast natenane u propast. Poenta priče je prosta – upoznaj i prihvati ili već odbaci sve ono što ti ne odgovara. Tačka. Nema potrebe za dalje čitanje, to je to, sjajno je ako se dogura i dotle. Kraj. Prava retkost su oni napredni koji odustanu tek nakon što sa razumevanjem iščitaju štivo. Mnogi smatraju za vrhunac ove civilizacije period treć...

Svakodnevnicu Niša obeležava jedan konj, ili je možda to kobila. Pominje se najčešće u kontekstu tek tako nekakvog ukrasa po sred velike čekaonice. Tamo se susreće i rastaje. Tu se smenjuju predsednici i gradonačelnici. Sindikati i studenti. Dočekuju se i ispraćaju godine. Vremenom, primećujem, postaje prava znamenitost grada on, ili ona, a ne “Oni”. Da, taj konj ili već kobila. Verujem ipak da je čairska česma iz centra kriva za taj sinonim, i ako sam skoro ubeđen da je pogrešan, jer je ranije stajala tu. Pravo je vreme da se osveži sećanje na važan detalj sa dotičnog vajarskog ostvarenja zaštićenog zakonom Države i krajnje da Gradjani Niša zaista odaju počast velikim prethodnima. Izgradnju ovog “novog” obeležja u centru Grada ispratilo je nekoliko političkih odbora. Imali su dva idejna rešenja i dva puta polagali kamen temeljac. Nakon konačnog konkursa pobednički rad, pod šifrom “Vesnik Slobode”, velikog Antuna Augustinčića, majstora spomenika, posebno ...

Ko je ubio Branka Miljkovića? Na osamdesetu godišnjicu od njegovog rođenja i dalje zjapi praznina namenjena istini. Odgovora nema. Da li ga je ubio sam Branko da potvrdi epitaf  i pevajući umre ili njegov policijski dosije iz Zagreba dokument broj 13238-86 i KPI 110/61 ipak krije neka poznata imena?! Dragi Branko, zapisujem par reči o tvom umiranju nakon tvog upokojenja. Prolazio sam niz ulicu Ljube Didića, tamo gde su tvoji roditelji pred selidbu za Beograd prodali kuću. Novi vlasnici ne prihvataju da se tu postavi ikakvo obeležje. Vele, imaju zakonom na to pravo. Mogu to i da razumem, ali nakon obilaska tvoje kuće u Gadžinom Hanu i priče tvojih rođaka da nadležne vlasti neće da im postave ni uličnu rasvetu, o većem obeležju da ne govorim, dođe mi da nekog išamaram. Tol’ko, šta više. E, moj Branko, zato je “streljački vod” juče pošao zorom rano na tvoj grob da te još jednom ubije, a tvoj rodni grad organizovao večernju daću za sve te “krvnik...

južne vesti Ž ivo zdravo Prijatelju, već dugo se dogovoramo da  šta  napišem. Oprosti što je evo tek sad došao taj tren u kojem početak priče samog sebe ugleda. Pre godinu i nešto dana ovaj sajt krenu da radi, tu kod mene u vinogradu, zato sam siguran da će sve ovo što ću napisati noćas, preko nezaobilazne veze vinograda gde pišem, naći mesto međ južnim vestima. Znamo se već dovoljno dugo da pretpostaviš da će moj front u Don Kihotovskoj borbi sa vetrenjačama, kojoj sam godinama predan, sigurno otići do krajnjih granica u širinu – otud, eto me tu na samoj ivici između dve krajnosti, fanatizma koji ruši i entuzijazma što gradi, klizeći linijom odakle pišem noćas. Strateški menjam vekovnu doktrinu rušenja vetrenjača za poduhvat najčišćeg entuzijazma - ne rušenje vetrenjača već menjanje pravca vetra! Zvanični početak rada portala Rođen sam kao i ti nešto pre smrti onog najvećeg sina te spletom okolnosti bar godinu jednu osetih svu blagodet o kojoj dobar de...